Ovi različiti stilovi borbe su dobro vidljivi u novoj rundi rata na Bliskom istoku. Amerika se tamo bori sirovom snagom, što je potpuno saobrazno principu „mir kroz snagu“ (peace through strenght), koji je specifikovan u novoj strategiji nacionalne bezbednosti Trampove administracije, ali je Tramp ipak dalje od svetskog mira nego što je to najavljivao pre izbora na kojima je izabran i mogao bi da snosi izborne posledice ovog novog rata već u novembru na tzv. srednjim izborima. S druge strane, Iran se bori reaktivno, potpuno u skladu s tradicionalnom mudrošću šiitskog islama, koji nalaže čuvanje snaga kad je protivnik jači, ali i odlučnost u ograničenim dejstvima prema neprijateljima. Tako da Iran istovremeno gađa projektilima slabe tačke Amerike u ovom regionu, istovremeno šaljući poruku delimičnim zatvaranjem Ormuskog moreuza da je u njegovim rukama globalna energetska bezbednost. Štaviše, Iran je krenuo u pregovore s nizom država, poput Japana, o uslovima prolaska njihovih brodova kroz tesnac, što će olabaviti savezništvo tih država sa Amerikom na taktičkom nivou, iako na strateškom nivou ne treba očekivati impresivnije pomake.
Mudrošću i strpljenjem se u ovoj igri bori i Kina, koja nije direktni učesnik najnovijeg sukoba na Bliskom istoku, ali je svakako jedan od njegovih najvećih korisnika, jer Amerika nužno gubi fokus na Dalekom istoku dok je angažovana na Bliskom istoku, pa pametni Kinezi već vrše razne taktičke performanse oko Tajvana, što opet ne znači da će sutra u neku invaziju. Invazije su još od iskrcavanja Ahajaca pred Troju nezgodna stvar, a toga je svestan i Tramp, koji ne samo da okoliša sa odlukom da pošalje komandose na Ormuz, a kamoli divizije dublje u iransko kopno, već je upravo poslao poruku da u narednih nekoliko dana neće gađati iransku energetsku infrastrukturu i da pregovori o završetku rata sa Iranom idu dobro. Ovo poslednje su odmah demantovali Iranci, kojima se izgleda osladilo da budu tvrd orah voćka čudnovata, iako ih to srednjoročno dosta slabi.
No, sa onu stranu svih junačenja i prkosa, potpuno je jasno da će se pre ili kasnije morati pronaći izlazna strategija iz ovog rata, jer suviše toga on može uzdrmati po svetu - od globalne energetske i ekonomske stabilnosti, sve do lančanih reakcija po drugim ratištima, od kojih bi prva mogla uslediti već nekako s proleća u Ukrajini. Izlazna strategija iz ovoga rata nije laka jer Amerika mora na to privoleti ne samo Irance već i Izrael, koji ima drugačiju agendu od Amerike i koji smatra da je nastupio čas za odsudnu bitku za rekonfiguraciju Bliskog istoka. Da ne ulazimo još i u nuklearnu problematiku i aksiom da Izrael nikada neće dozvoliti da Iran postane nuklearna (oružana) sila, a da Iran trenutno nema razloga da u tome mnogo okoliša, pa je samo stvar do trenutno najmisterioznijeg pitanja svetske strategije - koliko je Iran zaista daleko od sopstvenog nuklearnog oružja, odnosno blizu njemu.
Kad se sve to zbroji, može se zaključiti da se neće lako izaći iz ovog rata, što samo potvrđuje staru poslovicu da čovek u rat i ljubav ulazi kad hoće, a izlazi kad ga puste.